II - О предеоноеколошким приступима

II-3. Основе агрегацијског приступа

У првим корацима агрегацијски приступ дефинише нивое просторних и информационих база података које су расположиве и које се могу сматрати факторима (у пређашњој терминологији, параметри: геолошке формације, категорије нагиба, тип вегетације и сл.) који учествују у изграђивању предеоних типова. Фактори су представљени различитим хијерархијским нивоима од којих сваки има утицај одређеног интензитета на финални облик структуре и функција предела. Утицаји појединачних фактора су представљени кроз хијерархијске нивое и могу се сагледавати кроз различите аспекте њихове просторности и времена трајања.

За добијање синтетичке композитне базе података која просторно и информационо представља сублимацију одређених фактора (атрибута), користи се метод преклапања (енг. overlay method). Овај метод се сматра генератором специфичног предеоног приступа који је омогућио симултану анализу већег броја просторних параметара и критеријума. Иако се трагови овакве логике могу пронаћи у картографији као науци, њен формални методолошки оквир и именовање је формирано од стране шкотског пејзажног архитекте Јан МекХарга (Ian McHarg 1920–2001) у његовој књизи Дизајн са природом (Design with nature, 1969). МекХарг је сматрао да овај метод омогућава логично комбиновање различитих интересних сфера човека, као и препознавање ограничења и предности абиотичког и биотичког окружења. Поред овога, сматрао је да одређене преференције појединачних „слојева”, (фактора, атрибута), треба приказивати у градијентима на транспарентној подлози, која омогућава истовремену компарацију више „слојева”. Подстакнути просторним размишљањем Јан МекХарга, група пејзажних архитеката, планера предела и информатичара окупљених у харвардској лабораторији је започела пројекат који је резултирао почецима стварања историје развоја Географских информационих система.

За добијање композитне базе типова предела агрегацијским приступом, неопходно је коришћење тематских мапа (база података), које представљају детерминисане факторе (атрибуте) који изграђују предеони тип. Поред овога, тематске мапе морају да буду у одговарајућем дигиталном формату, који би омогућио њихово увођење и даљу обраду у ГИС окружењу. Дигиталне тематске мапе могу бити у векторском или у растерском формату. Векторски формат је резултат процеса дигитализације чији је производ база састављена од полигонских вектора. Сваки од ових полигона поседује описне карактере (атрибуте) који му додељују припадност одређеном просторном феномену или ентитету. Наглашена просторна прецизност векторске базе података умањује степен њене употребљивости јер примена методе преклапања може да резултира великим бројем „бесмислених“ полигона с аспекта њихове геометрије и просторности. У овом случају, под растерским форматом се не подразумевају континуалне (нумеричке) форме које су резултат просте конверзије аналогне теме у дигитални формат (нпр. скенирањем). У оваквом случају, растерска база би једноставно представљала „слику” са одређеним нијансама боја које нису препознате као категорије, па самим тим ни употребљиве у методи преклапања. Категорички (квалитативни) тип растера, с јасно стратификованим класама у оквиру одређеног фактора, адекватан је формат за примену overlay методе.

Иако постоји неограничен број варијација у смислу коришћења различитих тематских база, генерални избор фактора у процесу идентификације типова предела се своди на коришћење:

(i) Физичких карактеристика терена (геолошке формације, типови земљишних творевина и сл.);

(ii) Карактеристике рељефа (надморске висине, нагиби и експозиције терена, друге морфометријске карактеристике рељефа и сл.);

(iii) Карактеристике вегетације (тип вегетације, рецентна вегетација, природна потенцијална вегетација и сл.);

(iv) Структуре предела (интерпретирана из земљишног покривача или намене земљишта).

Агрегацијски приступ делује више објективан него субдивизиони, међутим током његове апликације постоје одређени субјективни елементи. Честа замерка овом приступу базира се на чињеници да се ту током методских корака користе базе података које су резултат специфичних дисциплина, чије нам методе и технике (прикупљање података, њихова интерпретација и мапирање) могу бити непознате или само делимично познате, што подразумева одређен степен несигурности. Поред овога, различите стручне дисциплине које су креатори одређених фактора, фамилијарне су с њима својственим просторним размерама. На пример, базе података које приказују климатске карактеристике се формирају у ситним размерама (више од 1:1.000.000), геолошке и геоморфолошке карактеристике терена у средњим размерама (од 1:100.000 до 1:1.000.000), начина коришћења у крупним размерама (углавном испод 1:100.000). Коришћење база података различитих нивоа детаљности, резолуције, размере и сл. формира одређени просторни нонсенс (синтеза база података различите детаљности, нпр. агрегација карата размере 1:1.000.000 и 1:100.000 или агрегација растера резолуције 500m и 100m), те и неизоставну препреку у овом поступку, због чега генерисани типови предела захтевају критички приступ и реинтерпретацију. Честа процедура за решавање овог проблема је у успостављању одређеног критеријума који ће амортизовати дате просторне нелогичности (нпр. уједначавање резолуције, односно, смањивање ниво детаљности неким базама података да би биле комплементарне с другим базама).

Избор фактора који ће представљати градивне елементе типова предела, у великој је мери у функцији расположивих база података за одређено подручје као и за просторни обухват. Државе имају различите врсте националних тематских подлога и у односу на њихов избор и расположивост формирају се различите комбинације просторних фактора. У односу на квалитет и тематику јавно доступних база података Републике Србије, за потребе генерисања типова предела у оквиру курса Предеоне екологије биће коришћени следећи хијерархијски нивои:

(i) Климатске зоне и климатски региони;

(ii) Вегетациони појасеви;

(iii) Геоморфолошке јединице;

(iv) Антропогени утицај.

 

 

Задатак II

  • Са дељеног фолдера преузети и отворити у ГИС апликацији следеће векторске датотеке: Granica_R_Srbija.shp (граница Републике Србије) и Granica_JLS.shp (граница јединице локалне самоуправе која представља истраживано подручје).
  • Са дељеног фолдера преузети и отворити у ГИС апликацији следеће растерске датотеке:Формирати следеће атрибуте у векторским датотекама (Granica_R_Srbija.shp и
    • OGK.tiff – Општа географска карта Републике Србије, R=1:1.000.000 (Слика 1);
    • Pregled_T.tiff – исечак из Прегледно топографске карте Србије, R=1:300.000 (Слика 2).
  • Granica_JLS.shp) и у њима извршити следеће операције:
    • Area_km2 – површина изражена у квадратним километрима;
    • Area_ha – површина изражена у хектарима.
  • Израдити Карту број 1 са следећим елементима:
    • Наслов карте: Прегледнотопографска карта истраживаног подручја JLS; ›› Област саме карте (лева страна): Прегледнотопографска карта (RGB), размерник, ознака севера, координатна мрежа, истраживаног подручја JLS;
    • Садржај легенде (десна страна): Симбол границе истраживаног подручја JLS.

 

 

Литература

  • Antrop M., Van Eetvelde V. (2017): Landscape Perspectives - The Holistic Nature of Landscape. Springer: 436 pages. [Chapter 10: Identifying, Mapping and Assessing Landscapes]Ingegnoli V. (2002): Landscape Ecology: A Widening Foundation. Springer: 340 pages.
  • Van Eetvelde V., Antrop, M. (2009): A stepwise multi-scaled landscape typology and characterisation for trans-regional integration, applied on the federal state of Belgium. Landscape and Urban Planning, 91(3), 160–170.
  • Delafontaine M., Nolf G., Van de Weghe N., Antrop M. (2009). Assessment of sliver polygons in geographical vector data. International Journal of Geographical Information Science, 23, 719.
  • Zonneveld I.S. (1995): Land ecology. SPB Academic Publishing bv, Amsterdam: 199 pp.
  • Zonneveld I.S. (2005): The land unit as a black box: A Pandora’s box? In: J. A. Wiens & M. R. Moss (Eds.), (1999). Issues in landscape ecology. Studies in landscape ecology, Cambridge: Cambridge University Press: 331–345.